To beše dečko, mladić, visine nešto više od srednje, veoma mršav, suv, bledog lica sa velikim podočnjacima ispod krupnih, tamno plavih očiju, crne nuredne, kose koja mu već padaše preko čela.
Njegovo lice zbilja beše kao lice dečaka. Izgledalo je izuzetno mlado za svoje dvadeset i dve godine. Tako je kod njega oduvek bilo. Njegov ten, koji je prirodno beo, sada je izlegedao skoro proziran, suv; tako se stapao sa modrom bojom njegovih usana. Cela njegova pojava u ovom trenutku izgledala je sablasno.
Bio je vidno umoran. Teško je hodao, ljuljao se i posrtao sa puta. No, njegov umor kao da je iščezavao što se više kretao. Iako je bila jaka omorina, iako je vazduh bio zagušljiv, njemu je izuzetno prijao. Osećao je neko olakšanje, možda radost koju je prekerivao mrk izraz njegovoga lica, namrštene oči i iskrivljena usta. Često se mrštio, naručito u poslednje vreme i to uvek kada je bio na ulici. Odavao je utisak teška, ozlojeđena čoveka, iako njegova narav, u istinu, nije bila teška, a on sam nikako nije bio ozlojeđen. Premda je strašno umeo da mrzi, on svoj život je itekako smatrao vrednim, čak, šta više, mnogo vredjim nego životi ostalih. Naravno, takvo gordo srce nije bilo zadovoljno trenutnim mu životm, ali je znalo da će se sve uskoro promeniti jer to tako mora biti, tako i nikako više, tako da ozlojeđenosti u njegovoj duši nema, bar ne u ovom dobu njegovoga života.
Bio je to veoma lep mladić, prijatnog izgleda, iako on tako nije mislio. Smatrao je da je strašno ružan; ponekad je čak umišljao da druge stavlja na muku što moraju da ga gledaju takvoga (to je, između ostalih, jedan od razloga zašto se često osamljivao, zaključavo u svom stanu, izlazio samo noću i često šetao po neosvetljenim delovima grada); ali, takođe je znao, da mu je zauzvrat priroda podarila inteliginciju iznad prosečne, a to je mnogo vrednije – smatrao je, i upravo takva inteligencija i čini ljude velikim, a ne njihov izgled. Lepota je trenutna, rumena, sočna jabuka, koja, ako se ne zagrize odmah, već sledećeg dana truli, buđa, najgorim smradom, a inteligencija, kreativnost, sposobnost da stvara - ono što nikada ne propada i nikada se ne pretvara u prah, i ono što se vidi srcem, a ne očima.
Beše veoma toplo obučen za ovakve, letnje, prilike. Na sebi je imao duge, crne pantalone, pocepane i prljave na kolenima, belu košulju dugih rukava, a preko nje crn prsluk, raskopčan i otromboljen, i dug kaput isto tako prljav i pocepan na laktovima. Bog zna od kada je tako obučen, možda je već nedeljama u istim stvarima ne svlačeći ih ni kad spava. Tek posle nekog vremena oseti da mu je strašno vruće, da se znoji. On skide kaput, prebaci ga preko ruke i raskopča košulju. Rukavom, nekada bele, sad već požutele, košulje, posebno na tom delu, obrisa znoj sa čela. Isprva hodaše veoma trapavo, snažno udarajući nogama o pod i visoko ih zabacujući pozadi, pri svakim korakom snažno zamahujući rukama napred - nazad. Stalno se osvrtao sa strane, iza sebe kao da je očekivao nekoga. Međutim, kako je put pod nogama odmicao njegov hod dobijao je sve normalaniji izgled. Koračao je brzo, pravo.
Petar nije bio naviknut na ljude i nije ih uopšte voleo. Nikada se nije mogao navknuti na nekoga. Prijatelje nikada nije imao. Naravno, bili su tu i tamo neki, ali pravoga prijatelja nikada nije stekao. Imao je neke drugove, poznanike iz vremena osnovne i srednje škole, ali sva ta drugovanja su trajala najviše, možda, po nekoliko meseci i ona nisu bila čak ni prava druženja. Kad je bilo indicije da se prijateljstvo ostvari, on se često, i to najednom, povlačio, a pre toga je umeo da bude veoma nepristojan i bezobrazan prema svojim potencijalnim prijateljima. Sam je to primetio kod sebe: i kada bi uspostavio bilo kakav odnos sa ljudima, posle određenog vremena drugovanja, on bi kod njih pronalazio takve mane koje bi ga dovodile do razdržljivosti, a koje pre nije primetio. Sve te mane su, rekli biste, glupe i čak nepostojane, ali njega bi to do te mere nerviralo da nije postojao drugi način nego okončati to „drugovanje“. Na primer: kod jednog njegovog nekadašnjeg druga ga je, posle izvesnog, ali kratkog vremena, strašno počelo nervirati njegov glas i način na koji on govori. Izgledao mu je suv, mrtav, kao da se ništa ne može čuti iz njega, samo neartikulisano škripanje. I to ga je do te mere znalo nervirati, da je za tim nalazio i gomilu drugih mana koje i nepostoje, a koje njega isto tako užasavaju. Kod drugog, recimo, ga je strašno nervirao njegov hod; kod trećeg mimika njegovog izražavanja; kod četvrtog to što je glup; petog njegova žuta majica koju je nosio svaki dan i tako dalje i tako dalje. I sve se to uvek završavalo time što bi ga ovaj prvo ismejao, a onda za sva vremena napustio. Tako je bilo gotovo nemoguće za Petra imati ikakav dobar odnos sa drugima na duže staze.
Umeo je da mrzi ljude. Mrzeo ih je ponekad iz dna duše i to je sebi na glas govorio. Često ih je smatrao glupim, samoživim stvorenjima, psima, pacovima, stvorenim da jedino žive u svojoj žabokrečini, nemoćnim da svetu donesu bilo šta vredno nego iste takve glupe, samožive pse, pacove i kad to urade da jednostavno nestanu. Ali opet, nešto ga je uvek teralo njima i on bi im se iznova vraćao. Tako bi i ovaj put.
(nastaviće se glava)
(2006)
